Šta to biješe „normalno“?

Danas je bio dan velike priče. To je ono kad veliki (odrasli) pričaju bez da ih mali (djeca) spopadaju.

Priča 1

Pričali smo o tome kako se granice prihvatljivog, tzv. normalnog stalno mijenjaju. Ljudi se naviknu na sve. Nešto što ti je prije bilo skandalozno postepeno pređe u kategoriju „šta fali“. Seksualizacija djece, biranje koje boje hoćeš da ti dijete ima oči… Svašta nešto postaje normalno. Postaje realnost, samim tim ljudima više nije čudno, polako prihvataju i nekako dođe i do tog da bude normalno.

Da ne dužim…

Priča 2

Pričala sam sa drugaricom Majom o zaposlenju, njenom, potencijalnom. Dugo već kuburi bez stalnog posla. Sjajna slikarka, ali ko još danas živi od toga… Čula je da će u jednoj školi nastavnik uskoro u penziju. „Uuu, pa to moraš odmah da ganjaš. Dok izađe konkurs već će biti rezervisano mjesto“, kažem ja. Kako? Treba joj „veza“, a nema. Hmm, pa čuli smo da je jedna osoba kupila svoje radno mjesto za 5000€, tačnije 10000KM. Prije par godina. Pa šta fali – za godinu dana, malo više, otplatiš to i miran si. Bez toga je skoro nezamislivo upasti u gradsku školu. Ali, čuli smo da sada neki plaćaju i 20000KM. Hjoj, kako  do para? Ne možeš baš otići u banku i tražiti kredit da sebi platiš posao…

To sve ja tako glasno razmišljam, a ona ma gleda i sa dobroćudnim prijekorom kaže: „Hej, o tome da pišeš na onom svom blogu, kako je to nenormalno, a ne da mi tu objašnjavaš da je to normalno.“

I stvarno me pogodila u jedno pitanje, navela da se priupitam od kad tačno je to meni normalno. Sjetila sam se sebe mlađahne koja bi se gnušala takve priče. Pa i do prije par godina bi to u meni budilo bar onaj naški revolt na riječima, kad već ne na djelima. Sad sam pričala o tome kao o nečem pozitivnom – postoji način da se dođe do cilja.

Sjetila sam se i svoje sestre.

Kad je došlo vrijeme da ja tražim posao, to su radili drugi za mene. Ona me osuđivala, rekla je da sam ista kao oni koji kvare ovu državu, učestvujem u tome. Da ne treba to da radim, već da treba sama da se borim. Ja sam znala da od toga nema hljeba, i pognute glave otišla na sređeni posao.

Poslije nekoliko godina došlo je vrijeme da ona ide zarađivati svoj hljeb. Nije se borila, predala se prije nego što je i pokušala. Rekla je tražite. I našli su joj. Ja sam je pitala da li se sjeća onog prije što je pričala, a ona je rekla: „Da, ali ja sam sad drugačija, ne volim kakva sam postala. Moram se aktivirati, mijenjati, ali nemam volje.“ Nekako se desilo da i ona, koja je bila oličenje vrijednoće, znatiželje, ambicije… Ona, kojoj nije bilo mrsko da nauči 4 strana jezika, ode u Bg sama na fax, provede 2 godine u inostranstvu za vrijeme studija… Da i ona padne u ovu našu apatiju!

Uhvate te naša memla i prašina, kao paukova mreža te prekriju. Ti sve misliš, ma lako ću ja to stresti sa sebe, ali nikako da se nakaniš. I vremenom postaneš tako umrtvljen da i zaboraviš da si nešto htio, prije nekad…

Tu shvatim da mi je drugarica Maja mnogo pomogla sa onom opaskom.

Već neko vrijeme se kuva plan o tome da idemo iz Bosne. Sve više to postaje izvjesnost. Ja cijelo vrijeme podržavam ideju, ali istovremeno se brinem, jako. Ići u neizvjesnost sa malom djecom nije šala. Osim toga, provela sam godinu dana u inostranstvu. Vrlo dobro znam šta znači razlika u mentalitetu. Bilo je meni super, ali kad sam se vratila, sjećam se da me boljela vilica od smijanja. Nigdje ne može biti dobro kao sa svojim ljudima.

I tako ja u tim svojim preispitivanjima, nailazim na tekst o ženi (zagrljajnost.com) koja razmišlja o povratku u Bosnu. Hjooj, staj mi na muku!

A onda, poslije ove priče sa Majom, skontala sam da ja prosto moram da odem. Želim probati neko drugo „normalno“. Imam 30 godina i uzbuđena sam zbog ideje da ću sama sebi tražiti posao! 

Kao kec na 10, pade mi danas još jedan tekst o ženi koja je emigrirala (ingriddivkovic.com). Da, treba da idem bez osvrtanja. Zašto da to doživljavam kao nešto konačno i nepromjenjivo? Pa toliko sam ljudi upoznala koji su iz razvijenih zemalja išli živjeti i raditi par godina u nekoj drugoj zemlji. Što mi jadni gledamo na to kao na neki smak svijeta – biti ili ne biti?

„Normalno“, šta god da si, ja dolazim!

Advertisements

21 thoughts on “Šta to biješe „normalno“?

    • O, taj prvi posao se završio odavno.
      Na sadašnji putujem 50 km, imam pola norme a svake godine se smanjuje broj časova. Kopni polako.
      Radim i radila sam u selima za koje nisam čula ranije.
      Preživjela sam dva otpadanja točka na jako lošem putu, navodno sam imala sreće.
      Uvijek mislila da treba da sam sretna što imam ikakav posao.
      Sad, polako se usuđujem da želim bolje. Nije lako.

      Liked by 1 person

      • Postoje razne vrste odlazaka i najveću razliku među njima pravi ono što znaš da te tamo čeka… Možda si mogla da napišeš konkretnije o onome što znaš da te tamo čeka. Ne ideš valjda na slepo i da posle tri meseca budeš tamo ilegalno, sa detetom?

        Свиђа ми се

      • Haha, ne.
        Nisam mislila da su bitni ti detalji za tekst o tome šta je normalno.
        Naravno da ću prvo da izganjam papiriće. Kažem da je postalo izvjesno jer su se stvorili uslovi za dobijanje toga.
        I nije sa djetetom, nego sa djecom, 2 komada.
        Osim muža, ništa me ne čeka. Sve ću morati sama sebi da gradim, pa kako mi bude.
        Znam samo da neću moći „normalno“ da funkcionišem ako ne budem imala svoj dinar.

        Свиђа ми се

  1. I ja povremeno maštam o bekstvu. Jedno sam već doživela devedesetih. Pojma nemam gde bih. Gledala sam onaj Novi Zeland…Ali drugačije je kad imaš decu. Onda meriš koliko će im biti teško da se prilagode i upoređuješ sa onim „normalnim“ što život negde drugde pruža. Hmmm, Tajland… Nova tema za maštanje…

    Liked by 1 person

  2. Tvoj tekst je prva stvar koju sam pročitala još jutros i baš me baci u razmišljanje. Ja sam bez velikog razmišljanja napustila posao za koji sam krvavo radila da bih ga dobila – posao novinara, i to za stalno, hehehe, sad mi je smešno kad se setim. Posao za stalno. Otišla sam sa mužem za Montreal, super se snašla, učila i radila tri godine. Onda smo odlučili da hoćemo da budemo roditelji i odlučili da se vratimo ovde. Bila sam srećna što sam tada bila tamo. Sada sam srećna što sam ovde. Preispitivala sam se dosta usput, ali mislim da je sve kako treba da bude. Sada ni suprug ni ja nemamo „stalne“ poslove, iako smo oboje po profesiji profesori srpskog. Sve ovo pišem da bih ti rekla da te potpuno razumem, ali i da treba da znaš da je „normalno“ ono što te čini srećnom i da je, na kraju, u tebi, gde god otišla. Samo hrabro! ❤

    Liked by 1 person

  3. Rebeka каже:

    Nina, nisam sigurna da li si ti ona zena o kojoj je bio jedan Darin post? Ona sto joj muz radi u inostranstvu, a ona sama podize dvoje djece? Ti predajes likovno? Kakve su sanse da odes negdje vani u slucaju da zelis? A mozda i ja bezveze pitam jer da si mogla otisla bi do sada. Jako mi je zao kad citam.

    Свиђа ми се

  4. Rebeka каже:

    Ok, sada sam procitala predhodne postove. U kojoj je zemji muz? Koliko jos moras da cekas na papire? Izpocetka budi spreman da radis razne poslove zavisno od poznavanja jezika ali i dok se ne dokazes. Ako nije englesko govorno podrucje vec kreni da ucis taj jezik. Nisi ti problem niti tvoje shvatanje sta je normalno. Mnogo toga nije normalno na Balkanu nazalost. Ljudi su jos uvjek prijatni i duhoviti s obzirom na teskoce s kojima zive.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s