Prvi put s djecom na (u)moru

Toliko sam slušala o tome kako je sa malom djecom jako naporno ići na more, kako se oni tamo razboljevaju 200%, prolivi i povraćanje skoro zagarantovani. A i bez tih peripetija, teško se s njima izlazi na kraj, obavezno bi trebalo voditi nekog odraslog ko će pripomoći.

Sestra mi na svaki pomen mora spomene neku svoju kolegicu s posla koja je pričala: Ajoooj, gdje mi je pamet bila! Svi imaju još nekoga sa sobom, samo mi, jadni, sami s njom (curicom) na plaži.“ Pa se onda smiju njenoj ludosti što je tako išla na more.

Druga jedna žena mi je opisala njeno iskustvo: „Uff, ne znam šta da ti kažem, evo seka i ja smo išle same sa mojim sinom kad je bio mali, smorio nas je, crkle smo.“

Iako sam znala da nije svima tako, strah da se neću dobro provesti je bio skoz realan, opipljiv. Ali toliko sam se poželjela mora da sam morala da idem. Čak sam jednom i pjesmicu o tome pisala. Sestra me zvala da joj pišem pjesmu za zadaću u školi. Nisam namjeravala, ali čim sam pomislila o čemu bi bila, sjetila sam se mora i pjesma je potekla. Bukvalno sam ga sanjala.

Otišli smo.

Djeca stvarno jesu malo podivljala, čim smo stigli. Da li je do morskog vazduha? Sunce ih još nije bilo dohvatilo, pa sigurno nije da ih je to udarilo u glavu. Skočili oni, kao da su pušteni s lanca. Mene sramota žene-gazdarice kod koje (pokušavamo da) pijemo kafu, kažem: „Ma dobri su oni, samo sad… ovo, ono.“ Ma hvataj ih i na plažu, nema druge, prije nego neki belaj naprave.

A na plaži fino. Igraju se. Bager, kantice i lopatice neumorni. Spavaju. Jedno u kolicima, drugo na ležaljci.

Mislim da je za naše uživanje jedino bilo važno što je plaža prilagođena djeci, imali smo hlad, plićak, nije gužva…

Doručak smo pravili, ručak kupovali. Nisam se opterećivala. Jeli su kad su htjeli, jeli su šta nam bude dostupno u datom momentu. Imali smo jedan kolektivni odmor od rutine. Djeci ponekad i nije prijao, jer su znali ostati gladni i umorni. Da, i to se dešavalo, jer smo se mi roditelji bili malo osilili pa ih maltretirali dugim šetnjama po gradu i sl. Ali, preživjeli su, bez posljedica.

A nama je prijalo, posebno meni. Kad živiš u jednom Prnjavoru i vrtiš se samo između dva parka, mnogo lijepo dođe obilaziti neki grad.

Djeca se prvi put vozila u busu. Gradski autobus, gradski autobus… Ponavljao je danima.

A tek veliki brod! „Vidi tata, šampon!“, uzbuđeno pokazuje naš mali Mir na morsku pjenu koju pravi brod sijekući talase.

Cvijetak zanovijetak, mala Đa, bacala se po pijesku na plaži, trčala po plićaku, neke djevojčice je učile kako da traži školjke, radovala se svemu i naučila je da kaže MO_E. Pošto rijetko koja riječ izlazi iz njenih usta, ovo nije mala stvar.

Sve u svemu, jest bilo momenata za nepamćenje, ali uglavnom je sve nekako normalno prošlo. Više je bilo zabavnih anegdota i uživanja nego napora. Čak sam uspjela i da čitam na plaži otprilike isto kao i u vrijeme djevojaštva.

Pa mi zato, na kraju, ostade pitanje – Što je to bauk, morevanje, ljetovanje sa malom djecom? Što je to mnogo drugačije nego kad si kući – svejedno su zahtijevni, svejedno ih vodiš vani stalno… Na moru se bar možeš izvući od kućnih obaveza. Ako baš hoćeš da kuvaš ručak, i to nije neki problem. Isto kao kod kuće, odvedeš djecu u sobu, oni spavaju, ti ga napraviš i ponovo na plažu… Đe ba zapelo?!

Nešto mi se, kao jedini odgovor na moje pitanje, javlja misao da ljudi možda jednostavno nisu navikli biti stalno sa svojom djecom 24/7, da nisu navikli da nemaju odmora od djece.

Da li griješim?

Advertisements

4 thoughts on “Prvi put s djecom na (u)moru

  1. Wojciech каже:

    Teba imati trenutke „za sebe“ – to stoji.
    I tačno je da deca „ponekad“ mogu biti naporna, i to stoji…
    Ali i mi, itekako znamo biti naporni, i sebi, i njima.
    Ponekad sam sebe uhvatim u takvom sebičnom razmišljanju, trgnem se, i stvarnost pogledam drugim očima.
    Deca su čudo!
    Bauk je u našim glavama. Nema ga – ne postoji.
    Svaki trenutak sa njima je trenutak sreće. I naš i njihov.
    Ne grešiš. Pozdrav! 🙂

    Liked by 1 person

  2. Klasična Štreberka каже:

    Ja obožavam morevanje sa djecama. Meni su jako bitni ti dani kad smo mi, sad nas četvoro zajedno stalno zajedno. To godi nama velikima, a godi i djeci, Na moru nema rutine, jer je more odmor, a to znači odmor i od rutine. Ne vodimo nikoga sa nama da nam čuva djecu, jer sam sebična i želim da je to samo naš odmor. Nikad nisam razmišljala da li griješim.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s