Trudna sam, al’ nemoj nikom reći

fotka s neta :)

Rekla sam svojima. Al’ me totalno prošla zelja.Tako mi svejedno. – poruka od drugarice. Odnosi se na to da je rekla da je trudna. Ja sam saznala jer je morala s nekim da vijeća o sumnjivo blijedoj drugoj liniji. Da li je, ili nije? Ma jeste, vrištimo i kezimo se k’o blesave. Bila je uzbuđena, vesela, smišljala kako da kaže ostalima… I kad. Pa kao, ajde rano je, neće neprovjerenu informaciju da govori. Sačekaće pregled kod doktora. I dok je dočekala, strasti su se smirile i više joj nije bilo do vriskanja i budalesanja, nego im je fino i normalno saopštila to kao jednu lijepu vijest, njenu novost, a ne nešto od čega će svi popadati na dupe, najblaže rečeno.

I pričamo kasnije kako je glupo to čekanje, prođe te onaj zanos kad si baš raspoložen da dijeliš radost sa drugima. A svi to rade. Skoro svaki put kad sam su mi drugarice govorile da su trudne to je bilo propraćeno onim – Al’ nemoj nikom reći. Rano je, neće još da šire vijest, blabla… A ne mogu izdržati da ne pričaju. I onda malo po malo vijest se raširi, što iz prve ruke, što iz druge, jer ovi što dobiju – Nemoj nikom reći, pošalju dalje – Nemoj reći da znaš. I tako, dok istekne tzv. rizični period, prva tri mjeseca, skoro svi koje bi vijest mogla da interesuje to i saznaju. Trudnica to vidi, pa joj glupo sad da objavljuje onima kojima nije, a glupo joj i da ćuti i dalje, pa se preko toga pređe kao da se podrazumijeva da svi znaju.

I uvijek neko ostane malko uvrijeđen – Njima si rekla a meni nisi… Bar sam ja bila, malo, jer mi bilo žao što nisam učestvovala u tom vriskanju sa nekim dragim ženama. Ali, ok, razumijem, pa i ja sam to radila.

Teško je biti pametan pa znati koja je prava formula za „Kada i kako objaviti trudnoću“. Kada sam na Google-u ukucala ovo pitanje, dobila sam sijaset foruma i tekstova koji navode kako je to vaša lična stvar, ali da postoje te neke negativne strane ako ljudima saopštite vijest u ranoj fazi trudnoće.

Zna se, prvi trimestar je nesiguran, prosjek je navodno takav da se 3 od 10 trudnoća završi spontanim pobačajem. I zato se nekako provlači misao da bi trebalo da se sačeka da prođe taj krizni period pa se onda može sa informacijom u javnost. Kao, bolje je ćutati, jer ako se desi ono nepoželjno, onda nećete morati nikom ništa da objašnjavate. (wtf?!)

Međutim, znam žene koje su izgubile bebu u 5., 6., pa čak i u 9. mjesecu, pred sam porođaj. Tuga. Ali eto, i to se dešava. Nažalost, i to je život. I šta sad, trebalo bi možda da trudnica ćuti i skriva stomak sve dok ne vidi hoće li se roditi živo dijete? Da ne bi možda morala nekome da objašnjava nešto… Eh, izvinite, nenamjerno sam vas prevarila, nema bebe – tako treba da objašnjava?? Možda neko misli da se stomačina sakriti ne može, ali uvjeravam vas da može, poznajem i dvije žene koje su uspjele. Do samog porođaja niko živ nije znao da su trudne. A potpuno su različite fizičke građe, hoću reći, uspijeva i onim sitnima i onim malo krupnijima.

I tako eto dođoh do mog slučaja – Trudna sam! Ovakva kakva jesam, sklona briganju zato što npr. dva dana nisam imala mučnine, sigurno bih pokušavala da čuvam vijest kao da ću da ureknem ako pričam (iako uopšte nisam sujevjerna, u ovakvim situacijama napregnutog razmišljanja razum popušta). Ali me mama zeznula! Naravno da sam joj odnah rekla, čim sam uradila test. A ona, recimimo da sad ima objektivne razloge da uživa u datom momentu i ne razmišlja o tome šta će biti sutra, ona je gospođa fino odmah sutradan (kako joj se potrefilo), na velikoporodičnom okupljanju, na sav glas svima rekla! Svi su se smijali, šalili, bilo veselo. Ooo, treće! I ja sam shvatila da mi uopšte nije krivo što je rekla, nego mi jedino žao što ja nisam bila tu. Hoću i ja da se smijem i veselim. I pokušala sam, kad već familija zna, nema šta da ćutim, nego ja fino kako koga sretnem – Šta ima? – Ima, evo ima, čekamo bebu! Ali nekako, sve kao da se izvinjavam što im govorim nešto što možda neće biti. Ma ko ga šiša, kontam, istina jeste da sam trudna, a šta će dalje biti, to ne mogu kontrolisati, daj da uživam u ovome što je sada. Ali sam morala da nađem sebi neku mantru da tjeram loše misli, i odlično djeluje – Sad kad sam svima rekla da dolaziš, bebo, sad moraš doći..! 

Advertisements

24 thoughts on “Trudna sam, al’ nemoj nikom reći

  1. MiaManolo каже:

    Diiivno, cestitam! I nek si sa nama podelila bas mi je drago 😉 Bas sam juce objavila tekst -Planirali smo bebu a beba nije dolazila-, a zaamisli da sam kad sam konacno zatrudnela cutala haha, jedva sam docekala da podelim sa dragim ljudina! Saljem poljubac tebi i tackici! 😉

    Свиђа ми се

  2. Marija каже:

    Fantastičan post. Uvek mi je bilo interesantno kako ljudi kod nas čuvaju tu informaciju kao tajnu jer „šta ako nešto krene po zlu“…Pa, ako nešto krene po zlu biće mi potebna podrška od tih istih ljudi. Malo je besmisleno tek u tom trenutku ih upućivati u celu situaciju po sistemu „e, bila sam trudna, a sad vise nisam i jako mi je teško“. Ili, jos gore, ćutati o svemu i patiti u saBliski ljudi treba da budu tu u dobru i zlu.

    Liked by 1 person

  3. Čarapice каже:

    Bravooo! Čestitam!
    Ja sam u drugoj trudnoći, poučena prvom, odmah rastrubila – bili smo presrećni, želeli smo to da podelimo. Izgubili smo bebe mesec dana kasnije, blizance…
    Sada planiram treću trudnoću, a drugo dete, i neću nikome reći kad zatrudnim dok ne skontaju sami. Ne zato što me je mrzelo da objašnjavam, jer nije. Odmah sam znala da želim da sa dragim ljudima podelim i sreću i tugu, ukoliko je bude, ne bih kroz sve to sama mogla da prolazim. I svesna toga sam odmah svima i rekla tada radosnu, pa kasnije i tužnu vest.
    Sada, međutim, nakon svega što je bilo, ipak želim da budem sama sa svojom porodicom. Najbližom porodicom. Da se radujemo zajedno, strepimo zajedno, brinemo zajedno, jer bez brige ovog puta neće moći. Da mogu, krila bih se do porođaja, a znam da ne mogu. I znam da to nema veze ni sa čim, pogotovo nisam sujeverna, ali takav je moj unutrašnji osećaj. Osećaj koji se, eto, promenio.

    Nisam htela da mračim. Htela sam, valjda, da olakšam dušu. Menjaju se i ti stavovi, menjamo se mi. menjaju se i emocije koje imam kad na trudnoću pomislim, to je sve normalno i prirodno.
    Držim vam fige, navijam za vas iz sveg srca i grla. I radujem se novim tekstovima sa lepim vestima, nemoj nas držati u neizvesnosti. 🙂

    Liked by 1 person

    • Aii. Žao mi što to čujem. Previše žena znam koje su to prošle. Ali mogu ti reći da su ipak bile opuštene i ništa više zabrigane u sledećij trudnoći nego što je tipično za prosječnu trudnicu. I svima je super prošlo! Srećno i tebi na tom putu.
      Potpuno razumijem o čemu pričaš – o tom osjećaju… Imam ga i ja, imala sam ga i u prve dvije trudnoće.. Sestra me zezala kako je mislila da ću u drugoj biti malo normalnija, manje sklona briganju. Ali sad mi nekako dosta toga! Hoću da uživam u svemu u vezi ovoga. Šta god da bude, i kako god da bude, ja ne mogu uticati na to. Razmišljam čak i o kućnom porođaju. Znam da se do tad može desiti svašta što može poremetiti taj plan, npr. prošla beba je izlazila nogama – definitivno nije bio slučaj za eksperimentisanje. Može svašta biti. Ali ne želim da me takve misli spriječe da zamislim i da će sve biti ok.
      Trudnoća je magična stvar, ja neću još dugo imati tu „privilegiju“, želim da potpuno uživam u svemu ovaj put.

      Свиђа ми се

  4. Super 🙂 Školsku trudnoću ti želim! Učiteljica mog sina je upravo pred porodom, za trudnoću im je rekla nakon 3 mjeseca. Njemu ni danas nije jasno zašto im nije odmah rekla, kaže on, pa to je nešto super 🙂 I vjeruj mi, ni sama nisam znala kako da mu objasnim, pa i sama sam bila takva da sam oba puta još tjednima skrivala trudnoće od „svijeta“ (znali su samo MM i mama) :/

    Liked by 1 person

  5. Stari je post, ali je meni je sad baš legao! Ja tek pokušavam da postanem mama, ali sam imala sličnu dilemu da li i kada ljudima da kažem da pokušavam da zatrudnim putem vantelesne sa donorom? Ali ta dilema je kratko trajala, baš zbog ove tvoje zadnje rečenice: „Sad kad sam svima rekla da dolaziš, bebo, sad moraš doći!“ 🙂

    Liked by 1 person

    • Oo baš zanimljivo to tvoje. Srećno!! 🙂
      Nadam se da te neće ljudi pokolebati oko te odluke kad im kažeš, a možda je baš zato i dobro da pričaš o tome, da vježbaš oglušavanje na potencijalnu kritiku. To je jedna od esencijalnih vještina za novopečene mame. 🙂
      Još jednom, puno sreće ti želim!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s