Nepodnošljiva lakoća abortiranja

Ova tema mi već neko vrijeme bode oči. Da li se o tome više raspravlja u zadnje vrijeme ili ja to više primjećujem zbog svog posebnog bebi-stanja, ne znam.

Elem, počelo je sa člankom #SHOUTYOURABORTION ILI ZAŠTO TREBA GOVORITI O POBAČAJU. Twitter lavina javnIh priznanja abortusa – jednima sredstvo kako da podrže skidanje tabua sa teme, borba protiv navodnog društvenog prezira prema ženama koje to rade. (Izjave tipa „Mnogo ljudi još uvijek vjeruje, da na nekom nivou, ako si dobra žena, abortus je izbor koji bi trebalo da prati određena količina tuge, stida ili kajanja. Ali znate šta? Ja imam dobro srce a abortus me učinio sretnom… Zašto da ne budem sretna što nisam primorana da budem majka?“ ili „Nisam željela djecu, Nisam ih mogla priuštiti. Zakazala kontracepcija… Nema nikakvog žaljenja.“) Drugima je to došlo kao neka vrsta grupne terapije koja pomaže da skinu teret sa srca koji su nosile godinama.

Dok mi se, sa jedne strane, svidio ovaj dio sa oslobađanjem od osjećaja krivice, s druge strane promovisanje abortusa kao ne samo legitimnog već i pozitivnog načina planiranja porodice (tj. majčinstva, jer ističe se da je to samo ženina odluka) mi je zasmetao, zapeo kao kost u grlu koju ne mogu da progutam.

Zar ne bi trebalo da ističemo malo odgovornije seksualno ponašanje kao bolji način, a ne praviti od abortusa „malu macu“? Zamišljam mladi par koji se prepušta strasti, odjednom ona pita: „Imaš li kondom?“ On, blago nervozno: „Nemam.“ Ona: „Nema veze. Uvijek mogu abortirati.“ 

Ok, možda banalizujem pretjerano, ali ako se budu širile priče da je abortus lak, ne nosi posljedice i svi to rade, zar ne možemo očekivati da se pojava omasovi?

Osim toga, pomislila sam, kako to da društvo prezire abortus? Pa društvo je napravilo tako da je abortus dostupan svima, svaka mala opština ima mjesto gdje to možete obaviti. Ako ima ginekologa ima i to. Ali, šta ja znam, to su neka američka previranja, ja mislila da su oni neko društvo budučnosti gdje je to sasvim normalno a oni pričaju o tabuima i osuđivanju.

Ja živim u  svijetu gdje su te stvari normalne. Još kao mlada djevojka bila sam upoznata sa pričama o tome, uglavnom udate žene iz mog okruženja su to radile. Neke su žalile, i poslije 40 godina još se preispituju. Neke ne. Uglavnom nisam nikad vidjela da ih neko osuđuje. Doduše, o tome se nije pričalo nešto naveliko i javno, ali ne u smislu da je tabu, nego više kao da je to ipak intimna stvar. Ne ideš pričati okolo ni koliko puta sedmično imaš seks ili tako nešto. Pa ni žene koje su imale spontani ne vole pričati o tome osim sa prisnim ljudima.

Osim toga, rekla bih da društvo mnogo više osuđuje podizanje djece u nesređenim životnim uslovima, što finansijskim što emotivnim, nego abortiranje.

Sjećam se sebe, kad smo mladi bili, pa čujemo da je neka cura trudna i da će se udati (ili neće, to je bilo manje bitno), a mi opleti po njoj – Ajoj, uništila sebi život, što nije abortirala..!

Sjećam se kad je moja mama zatrudnila sa 4. djetetom, ja sam imala 13 godina i bilo me je sramota. Niko od mojih drugara nije imao ni 3. dijete u porodici a kamoli 4.! Vrbovali su je da „se očisti“. Nije. Kad je bila trudna sa 5. djetetom, pritisak da abortira je bio toliko jak da je čak imala i zakazan termin za to. A onda je otišla i  kupila sebi kaput i čizme za te pare a mi smo dobili anegdotu i malog brata, omiljenog i razmaženog do besvijesti.

Ovo su primjeri kojima želim da pokažem da u društvu abortus nije stvar koja se osuđuje, koliko stvar koja se očekuje i podržava, u nekim slučajevima.

Ja sam poprilično intenzivno proživjela abortus bliske osobe. Različite faze su se smjenjivale – očaj i definitivna odluka da će to da uradi; prepuštanje „sudbini“ i odluka da će da zadrži bebu. Prava jedna mala agonija. Bila sam uz nju, podrška u slučaju obje varijante. Prevagnuo je strah, nesigurnost, nespremnost na ulogu majke i ona je to uradila.

depressief

U tim danima, dosta sam čačkala po netu i našla gomilu foruma na kojima žene pričaju o svom iskustvu. Mnogo kajanja, mnogo tuge, čak i depresije, mnogo ubjeđivanja drugih da to ne rade. Niko nije spominjao da ih neko osuđuje pa da odatle dolazi neprijatnost, već one same žale i zamišljaju bebe…

Naravno, ima i one druge priče, gdje žene ženama pomažu i pružaju informacije gdje, kako i za koliko para to mogu da obave. Nema žaljenja, nego samo olakšanje.

Dakle, vidjela sam ono što sam više-manje znala i ranije. Različite žene u različitim situacijama to različito proživljavaju.

Temu su nanovo čačnula dva članka, Moj abortus – moja stvar i Abortus – pravo žene da odlučuje o svom zdravlju i telu. Generalno su mi se svidjela, pogotovo drugi jer je opširan, ali i tu me nešto žulja…

Opet se ističe osuda javnosti. Ma koja bre osuda, pa izgleda ja stvarno živim u nekom paralelnom svijetu. Koje su to dimenzije ja stvarno ne znam, ali znam da živim u svijetu gdje, kad drugarica kaže drugarici da je trudna, sa trećim djetetom, prvi komentar koji dobije je: „Aaaj, i šta ćeš?!“ Ako nekom treba prevod, to znači: „Hoćeš li zadržati bebu ili ne?“ 

To su stvari koje se kod nas podrazumijevaju. Znam ja, ima onih glasova koji govore čedomorke, ubistvo, nezaštićene bebe i sl. (jest da bi mi bilo draže da ih nema, ali ipak mi nešto milo da vidim da među nama žive i oni bezgrešni koji se usuđuju da bace kamen) ali to definitivno nije većina društva i ne možemo govoriti o tome kao glavnom problemu sa kojim se sreću žene koje su kroz to prošle.

Čitajuči prvi tekst može se zaključiti da je osuda društva ta koja doprinosi samoosudi kod žene koja je abortirala. A društvo svejedno ne brine ni za našu jako željenu djecu koja imaju svu pažnju svojih roditelja, kako onda to društvo ima obraza da govori da bi trebalo rađati i djecu za koju ljudi nisu spremni. Neće društvo paziti i hraniti tu djecu, zato neka ćuti. Hrabra kritika onog licemjernog u društvu, ali opet meni tu nešto ne štima. Citiraću izjavu sa kraja teksta:  „Iako ja nisam nikada imala priliku odlučivati o sopstvenom abortusu, poklanjam ga svim onim ženama koje se stide svoje odluke i svog postupka, potpuno nepotrebno.“

Moje negodovanje – žene već imaju pravo i priliku da odlučuju same o ovome, i ne bih rekla da je stid pred drugima glavni problem koji žene koje su to prošle nose na plećima. Osim toga, lako je dati pravo i podršku nekom za nešto što se tebe uopšte ne tiče. Ali šta ćemo sa onim ženama koje ne mogu da se oporave od toga? Koje nose to na srcu kao veliki teški kamen… Da im kažemo: „Šta sad hoćeš?! Sama si to htjela, mi ti dali, sad živi s tim.“

Jeste, sama je odlučila, ali ne bi ona to mogla izvesti da joj drušvo nije napravilo abortus tako jednostavno dostupnim. Društvo joj je pomoglo da to uradi. Svi znaju gdje mogu otići to da urade. Niko te ništa neće pitati, tražiće ti samo novac. 160KM u državnoj, oko 300KM u privatnoj klinici. (Tako kaže članak u „Novostima“.) Za mnoge, kraj priče. Ali postoji i veliki broj onih za koji jedna druga priča tek počinje. Tužna priča o kajanju. A u toj priči ne znaju kome da se obrate. Psihološko savjetovanje baš i nije tako dostupno kao što je dostupan abortus. Uostalom, pa takvo nešto je mnogo veća sramota kod nas nego samo abortiranje, ako ćemo već o sramoti.

Zašto se društvo pravi da te žene ne postoje? Da su sve one hladne glave i promišljeno donijele odluku za koju misle da je najbolja? 

Dajte molim vas! Svi znamo kako početak trudnoće prati divljanje hormona. Nervoze tipa „PMS je mala maca“ nisu rijetka pojava. U takvom stanju žena koja nema povoljne uslove za rađanje bebe može da se poprilično ucrnjači, isprepada i u takvom stanju donese odluku o abortusu. A hvala društvu, za to ti ne treba ništa više nego pare, i stvar „oćišćena“. Kasnije preispitivanja i depresije nisu problem, jer ipak se ne radi o većini žena?

„Samo njena odluka“, a sad bi da se žali? To nikog ne zanima – sama pala, sama se ubila!

Ma ne, ja brkam – treba podrška samo onim ženama kojima je problem što će neko iz društva da ih osuđuje, onima koje se stide da priznaju… Ovima što stvarno žale, njima ništa ne treba. Ma one ne postoje, šta je meni..!

Ona moja prijateljica što je abortirala… Kasnije, kad je ponovo bila trudna i radovala se bebi, imala je izjave tipa: „Eh, da mi je ginekolog tada na ultrazvuku pokazao kako to izlgeda, da se pravo vidi beba, ne bih to mogla uraditi“. I onda vidiš kako je mnogo stvari moglo uticati na „samo njenu odluku“.

Dođe ti da se zapitaš, da li previše lako žene mogu da abortiraju? Možda bi ipak trebalo da postoji i neka vrsta psihološkog savjetovanja prije te odluke? Ne nešto što bi im nametalo odluku, već nešto što bi im pomoglo da malo svjesnije prođu kroz to.

Ne znam. Komplikovane su to stvari, definitivno mnogo komplikovanije od onog „Njeno tijelo, njen izbor“.

Advertisements

7 thoughts on “Nepodnošljiva lakoća abortiranja

  1. Trebalo bi da postoji savetovanje, definitivno. Pa gomila ljudi, i muškaraca i žena, ne zna ni da postporođajna depresija postoji, kamoli da neko potraži stručnu pomoć. Postporođajna depresija moje rođake pre skoro četrdesetak godina ostavila je na nju trajne posledice. Sledeću bebu je morala da abortira, što zbog fizičkih, što zbog psihičkih posledica. Svi su se bavili posledicama tek kad je bilo prekasno za bilo kakve ispravke. Potrebno je savetovanje i pre i posle, potrebno je savetovanje pre seksa, pre planiranja porodice. I sve je individualno, i sve smo različite, ali opcije, po meni, moraju da postoje. Hvala ti što si se ovako pozabavila temom. Jako, jako je važno da se o svemu ovome otvoreno govori.

    Liked by 2 people

    • Baš si lijepo to rekla. (Kao da bi kod tebe moglo drugačije!)
      Da, baš kad sam razmišljala da li da pišem ovaj tekst, pričala sam sa jednom drugaricom i ona kaže baš tako – Ma treba nama svima savjetovanje i u trudnoći. Ona je prošla razne neke vrste netačnih dijagnoza, težak je to stres. A doktori samo lupe nešto i kao – Provjeravaćemo. Nemaju vremena da ti se posvete, objasne stvari… A ti živi s tim mjesecima.
      Ma, definitivno, društvo ima mnogo prostora za „popravke“.

      Liked by 1 person

  2. Malo mi je konfuzan tekst, ne mogu da izvučem poentu. Ja (bar mislim) sam se držala jedne linije: ne može niko drugi osim žene da odlučuje o tome. Veoma sam protiv mešanja u lične stvari, posebno institucija, posebno zakonodavaca i posebno crkve. Ni opština, ni skupština, ni lokalni sveštenik ne hrane moje dete, mene i sve koje žive sa mnom. Zato, društvo treba da radi na svom poboljšanju, a ne da se bavi mojim telom.
    To što se mnoge ne obrazuju, to što ne znaju s kim ležu u krevet, što ne znaju da li bi da se venčaju ili ne – to nije tema moje priče.

    Ja sam vernik, verujem u Boga, ali se takođe trudim da gledam na ženska prava s pozicije grupe, grupe koja mora da radi u interesu žene. Mnogo kajanja kod žena koje su to uradile proisteklo je upravo iz vekovne kulturološke edukacije da smo mi žene, one koje moraju da rađaju po svaku cenu. Nerotkinje su se ubijale, mnoge umirale na porođajima, mnoge rađale i kad nisu htele… Mi moramo da idemo napred.

    Hoćemo svoj glas u vlasti, hoćemo prava na svim nivoima, zato mislim da je potpuno normalno želeti i ovo pravo za sebe.
    Prosto je neverovatno da se ne reaguje ovako loše ni na dozvolu homoseksualcima da se žene i usvajaju decu, genetičarima da se igraju s polom deteta, a na ovo pravo – drvlje i kamenje…
    Što je najgore, od žena.

    Свиђа ми се

    • Ono što sam ja hjela da istaknem je da ipak nije toliko jako osuđivana pojava kao što se čini. Ima lajavica, da, u pravu si, uglavnom žena koje pričaju negativno, ali mora se priznati da je ipak više onih koji podržavaju i bili bi spremni to i da urade u određenim okolnostima. Živimo s tim odavno. Kad je moja prijateljica abortirala, nije mi padalo na pamet ikakvo osuđivanje, smartala sam baš tako da je to samo njena odluka. Kasnije, kad je počela da se žali, to mi je zasmetalo! Počela sam da se pitam, ako ona misli da je napravila gršku, da li to onda znači da bi za nju bilo bolje da nije imala mogućnost da to uradi?
      Pa čovjek i kad ide da radi neke veće estetske zahvate mora iči na psihološku procjenu, da se vidi da li je u stanju da se nosi s tim, da ne bude kasnije jao-žao. Mislim da bi bilo od koristi da žene prođu neku vrstu toga i pred abortus. Ne da bi dobile tuđu nametnutu odluku, nego možda neku vrstu preporuke, a nek ona onda sama vidi dalje šta će. Malo mirnije glave, ako može.
      Što se tiče ženskih prava, naravno da glasam za. Ali pravo na abortus ne znači da je to izričito ženin izbor – isto kao što se dešavalo da su bile primoravane na rađanje, sad se dešava da ih drugi primoravaju na abortus. To su stvari koje se dešavaju i ja želim o tome da pričam, a ne samo o nekim javnim osudama. Javni linč je samo vrh ledenog brijega.
      A mislim da i genetičari i homoseksualci dobijaju isto drvlje i kamenje, samo je pitanje koje pitanje je u modi.
      P.S. Hvala ti na kometaru, htjela sam i ja kod tebe da ostavim baš link za ovaj tekst. Zakasnila, djeca ne daju da sjednem za komp kad ja hoću.

      Свиђа ми се

      • Biće da je do sredine. U ovim mojim krajevima ćeš retko, retko čuti od neke žene da je abortirala. Krije se kao zmija noge. A dokaz kako žene reaguju kad im spomeneš njihovo pravo možeš naći ovde:

        Mislim da su ovo samo neki od komentara, bilo ih je još… Kad bi mogle, razapele bi me. Žena Blic je tražila dozvolu da ovo objavi, a ja sam tek kasnije videla kakva im je „klijentela“… Užas.

        Liked by 1 person

  3. Čarapice каже:

    Svaka ti čast na tekstu. Vrlo je analitičan, nekonfliktan, a opet si jasno i glasno rekla svoje mišljenje. Ja sam na citirani tekst Moj abortus – moja stvar – mogla da potpišem. Više puta sam prisustvovala okupljanjima u centru grada, koji nose poruke da je abortus ubistvo. Sa detaljnim, odvratnim fotografijama, uvredljivim transparentima. Kako se žene koje su se odlučile na abortus zbog toga mogu osećati, uvek sam se pitala. Čak i ako kod njih nema kajanja, ko ima pravo da ih osuđuje?
    Ja sam češće nailazila na osude kada se u okruženju spomene prekid trudnoće. Mada priznajem da ima vrlo osvešćenih žena.
    Moja drugarica je abortirala i znam da mi je pričala da je prošla kroz višestruke seanse sa psihologom pre zahvata, da je više puta pitana da li je sigurna, da li je odlučila… Tako da mislim da nije to baš – odeš i cap, gotovo. Bar ne ako radiš u proverenim uslovima.
    Kada sam imala spontani, na samom stolu me je više medicinskih radnika pitalo – kiretaža? Uvek bih naglasila, da – spontani. I njihov se odnos tog trenutka menjao, jer odluka nije moja, bebe sam izgubila. A reč je o medicinskim radnicima.
    I tako… Mnogo toga si rekla što stoji i što jeste tačno. Ali opet, smatram da niko i ni zbog čega ne treba da sebi daje za pravo da morališe u kojim je situacijama ok abortirati, u kojim nije, da li je to ubistvo ili nije… I zbog toga o tome treba otvoreno govoriti. A za podršku ženama se apsolutno slažem. Neke odluke nosimo sa sobom celog života, neke nas stignu tek kasnije, kao tu tvoju prijateljicu. A podrška i pomoć treba da su dostupnije.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s