Porodica – tata, tata i djeca?!

Skoro meni bila godišnjica braka, i za tu posebnu priliku naš saboter br. 1 se odlučio na temperaturu i inhalacije kao metod kvarenja maminog i tatinog bijega. Mogli smo sebi priuštiti jedino specijalno fotkanje, čija se specijalnost ogleda u tome što smo eto napravili zajedničku fotografiju. Potpuno običnu, u kućnom izdanju. Malo sam je pošarala, slavljenički. Ne odoljeh da ne okačim to na fb. Bila simpa, brzi pljusak lajkova.

Zato što smo mi bili slatki? Zato što sam je ja simpatično pošarala? Oboje vjerovatno? Hmm… Mi nismo ništ’ posebno, jedno čeljade plače, hoće fotoaparat, drugo blijedo, tmurno. bolesno. A pošarancija na nivou djeteta od 6 godina.

Nego, PORODICA jednostavno mami sviđanje. Pa nije džabe to toliko korišteno u reklamama. Od čokoladice, deterdženta, do automobila, nema šta sve neće pokušati da eksploatiše taj utisak koji porodica ostavlja na ljude.

Nekoliko dana kasnije čitam o tome kako u Irskoj novim zakonom dozvoljeno usvajanje djece homoseksualcima. Padne mi na pamet ona moja porodična fotografija, pomislim – kako bi prošla sa lajkovima da su na njoj bili dva muškarca i njihova djeca? Huuh, teško bi to kod nas „prošlo“, kontam… Zrno podrške i more osuda, eto šta bi dobili, 100%.

Kako nefer!!

Ovakvi su, onakvi su… Pokvariće djecu..! Ma ima li tu zrna istine – ne dati djecu na usvajanje homoseksualnim parovima zato što to ne bi bilo dobro za njih, djecu? Ili je ipak zato što ne bi bilo dobro za njih, pedere? Te užasne ljude koji se usuđuju da, osim što su drugačiji u seksualnoj orjentaciji, to slobodno i pokažu? I ne samo pokažu već, ni manje ni više, hoće i oni da žive llijepo i udobno, kao i mi, koji smo zdravi i pravi u glavi, po pravdi Boga jedinoga, koji voli samo nas. Ako ih već ne možemo natjerati da se poklope i sakriju u mišju rupu, onda bar možemo da im ne damo da imaju ispunjen porodični život. Nek plate cijenu svog izbora!

Ja sam prvi put vidjela pedera, tad se to tako zvalo, dok sam još u srednju išla. Kod drugarice, donio nešto njenim starcima. Da nisam bila upozorena o kakvoj vrsti osobe je riječ bila bih spremna da se zacopam u njega momentalno. Visok, zgodan, u crnom kaputu… Tad mi nije bilo jasno, kako može tako normalno da izgleda a peder!

Kasnije, tokom faksa, vidjela sam da ih ima svakojakih, kao što i nas „pravaša“ ima raznih. Nego bih izdvojila jednog, s kojim sam se družila neko vrijeme, dok nam se putevi nisu razišli. Bio mi je jako drag. Nije bitno kakav je, hoću da kažem da se odselio u inostranstvo. Oženjen je! Ura za njega! Ura za njega što se bori za „normalan“ život. Jednom smo se čuli, zezali se oko toga kako smo oboje postali domaćice. Zvuči poprilično normalno, ne?

Ne znam da li on želi jednog dana usvajati djecu. Ali ako bude želio, ja ne vidim ni jedan normalan razlog zašto on i njegov partner ne bi bili dobri odgajatelji nekom djetetu, ili djeci, koji su bez roditelja. Zar može djetetu biti bolje u domu za nezbrinutu djecu?! Navodno se ljudi plaše da bi djeca bila preizložena tom izopačenom uticaju, pa tako i sama pasti u blud? Postoje razne teorije i mišljenja.

Ja samo znam, da kojim slučajem sutra moja djeca ostanu bez ikog svog (gluvo bilo!), ja bih više voljela da ih usvoji homoseksualni par nego da odrastaju u domu. 

BRAVO IRSKA!!!

h_Were_a_gay_and_happy_family_wagon

p.s. Ako neko misli da ima dovoljno „normalnih“ parova koji žele usvajati djecu, evo jedan podatak – znam čovjeka koji je usvojio dijete od 2 godine nakon što je čuo da ga je 120 porodica odbilo! 120 „normalnih“ porodica koje čekaju savršeno dijete…