Give me a break!

Zadnjih dana ja bila nešto smooorenaaaa. Sve mi teško, ustati iz kreveta, šta za doručak pitanje teško kao da je biti ili ne biti, ne da mi se sa djecom vani… ništa mi se ne da.  A oni kao ajkulice koje su osjetile svežu krv nasrnuli na mene, ne daju mira sekunde.

Ma šta mi je, pa još juče sam bila kao mašina! Ustaj, čaj, limun, spakuj, vrtić, posao, mesnica, ručak, djeca, hrani, vani dok se boje ne istope i ne padnemo s nogu ravno u krevet. Baš sam bila zadovoljna kako dobro funkcionišemo, nas troje, djeca i ja.

Jes, to mi je. Bio tata pa otišao, a ja mislila da ću, ako se prebacim u brzinu „200 na sat“, ovaj put pobjeći tom osjećaju da mi nešto, neko, fali. Svaki put tako. Srećom ne traje duže od par dana. Evo već 8 mjeseci tako živimo, on radi daleko i dolazi jednom mjesečno.

Ali ovaj put me stvarno drmnulo. Počela da se nerviram. Daj pustite me bar suđe da sredim… usisam… prozor operem, moram i to nekad majku mu, ne mogu samo u vas da gledam! Gledam sebe kako galamim, a ja znam da to ne valja! Ne iz nekih pravilno-roditeljskih razloga, nego što znam da od toga samo gore. Udahni duboko i zamisli da su pred tobom tuđa djeca, a s tuđima moraš fino – metoda koju inače koristim u kriznim momentima smanjene strpljivosti, i koja funkcioniše, a sad sam je zaboravila. Ma obuvaj te papuče kad ti kažem, zato što ti ja kažem!!

Stress-mom-and-2-kids  Uhh, treba mi odmor od djece, definitivno! Pa stvarno, gdje je ovo normalno, ne imati predaha nikad nikad… I kad račune plaćam, i kad u nabavku idem, i kad se kupam, i kad kenjam, i kad hoću krišom ferrero da pojedem (neću valjda njima davati ferrero!).. Uvijek su tu, ni ferrero mi ne daju.

Ajoj jes mi žao što nisam otišla na onu promociju knjige „Satovi u majčinoj sobi“, baš sam željela. A znala sam da bi ona plakala i da bi babi i dedi bilo naporno da ih čuvaju oboje. I sve tako propuštam – kumin rođendan, sestrin rođendan, krštenje djeteta druge kume, brojna otvaranja izložbi… Daleko mi sve, čuvanje bi trajalo, 2 sata vožnje plus tamo bar sat… A kad ih vodim, tj. plačkivicu, onda mi put prođe u visokim frekvencijama njene vriske, pa mi naporno i to.

I tako, štedim djecu, štedim babu&dedu, samo sebe ne štedim. I bogamu, pogledam se u ogledalo i vidim da izgaram i da neće na dobro izaći. Pomislim – e sad ću ih odvesti u vrtić i onaj dan koji mi je neradni, moram malo sebi da dođem (radim 3 dana sedmično). Dođe ponedeljak, a meni žao da ona plače, da se ne ishodaju vani, i ne odvedem ih. I utorak isto. I sledeće sedmice opet isto. Ma sutra ću 100% da ih vodim, sad mi stvaaarno treba. Tu noć ona dobije temperaturicu, i pade vrtić u vodu, a ja se bila baš naoštrila.

Nešto oko 3 a.m. je bilo kad sam skontala da je vruća. Tiho u drugu sobu, mjeri temperaturu, sirup, umivaj, rashlađuj, doji, umivaj. Polako počinje da djeluje sirup, ona se umirila u mom naručju, toplota njenog lica mi grije prsa. Ljuljuškam je lagano, zastala u gašenju svjetala po stanu. Između prostorija, prostora, pauza u vremenu, više ne znam da li sam previše pospana da stojim ili sam se previše razbudila da spavam. Gegamo se, a meni lijepooo.

Preplavili me njena toplota i osjećaj čiste sreće. Apsolutno uživanje u tom malom biću koje prijeti da me pojede (a i jede me redovno). I znam, nema mi pomoći. Ja sam pečena, gotova, kapitulirala.

Da, ja sam ta užasna žena koja samo za djecu zna, kojoj je život stao. Dosadna mama. Koja hoda rasčupana i prepada djevojke. (Što su majke tako zapuštene!) Koja ne ide na rođendan najdivnijoj kumi na svijetu, da ne bi djeca plakala. I još dugo ću da propuštam mnoge stvari.

Ja ću nastaviti da kukam kako ne volim to, ali strašna istina je da nisam nikad bila srećnija, mirnija, zadovoljnija, nego otkad imam djecu. Sve ostalo su trice.

happy mom and kids walking in woods

Važno jedino da kuma razumije. :*