Zašto je čitanje dosadno?

Čitanje se uvijek smatralo za plemenitu aktivnost. Međutim, kupljena sebi ili za poklon nekome, mnoga knjiga završi na privatnoj polici a da čitaoca vidjela nije. Nevina. Provodi godine čekajući da je neki slučajni prolaznik-gost spasi karijere ukrasnog objekta.

Da li su to loše knjige, smaračice na koje je grijeh trošiti vrijeme? Sigurno ne mislimo tako, tj. ne znamo, nismo ih pročitali. Nekako nam mrsko. Počnemo pa ostavimo poslije par listova, da čekaju neka bolja vremena.

Nešto mi se čini da je puno tih ljudi koji mnogo vole da čitaju, ali nikako da nađu odgovarajuću knjigu za pročitati…

Izgleda da je čitanje postalo dosadno. Zašto?

  • Zato što dugo traje. Mi živimo u instant vremenu. Sve što zahtijeva vrijeme djeluje kao gubljenje vremena. Ako budem visila nad knjigom 3 dana, propustiću nešto? Možda mi je dovolljno da pročitam na netu o čemu se radi, ne moram cijelu knjigu da čitam… 

Ima onih ljudi koji mogu pročitati roman za jednu noć. Doduše, ima i takvih romana kojima i ne treba više vremena. Ali, većini ljudi i većini romana treba bar nekoliko dana za doći do kraja. Minimum. Meni zadnji put to uspjelo kad sam se porodila prvi put. Izležavala se u bolnici po cijeli dan, uživala u neznanju da mi beba spava što je našopana vještačkom hranom, i čitala. Dakle, pauzirana dnevna rutina jedini način da par dana bude dovoljno za sažvakati knjigu.

  • Zato što zahtijeva koncentraciju, duže od 5 minuta. To smo mogli nekada davno. Sad je to naporno. Sad nije poželjno da mozak mnogo radi. (Pregoriće?) Treba nam odmor u smislu puštanja mozga na pašu. U stanju smo da ležimo ispred tv-a sat vremena i prebacujemo kanale, ili čačkamo net u potrazi za instant razonodom, i da se smaramo iz dana u dan. Ali uzeti knjigu i čitati umjesto toga bi nam bilo umarajuće? Hmm… Smarajuće:umarajuće=1:0
  • Zato što nemamo s kim da pričamo o tome. Nađete knjigu koja vas ponese, posvetite joj pohvalan komad svog vremena, oduševi vas i vi puni utisaka želite s nekim to da podijelite, a tamo nikoga… Muk. Pucanj u prazno. Bolje da i ne spominjem da čitam, rizikujem da misle da sam čudan ili da to radim zato što želim da se foliram. 
  • Izgubili smo vjeru da ima nešto dobro u tome. Književno djelo ili lako štivo tipa ženski/muški magazin? Izgleda da ne vidimo razliku. Izgleda da više ne vjerujemo u umjetnost. Zaboravili smo da imamo i neke malo dublje emocije kojima treba buđenje ponekad. Nismo mi površni koliko se trudimo da budemo.

I tako eto dođoh do poente da nisu knjige te koje su dosadne, napuštene, zapuštene i skupljači prašine, nego mi i naši mozgići. Sami sebe ne cijenimo dovoljno da filtriramo sadržaje koje konzumiramo. Dozvoljavamo da nam napadni novinski članci i sl. oduzimaju dragocjeno vrijeme i postepeno nas oblikuju u nekakve klonove koji nisu u stanju da ozbiljno razmišljaju a da ih ne zaboli glava. Kao kad oni debeli Ameri koji jedu samo brzu hranu probaju povrće pa im to bude fuj i povraća im se.

Tužno.

Ne mogu 100% odgovorno da tvrdim, ali čini mi se da su mene više oblikovale knjige koje sam pročitala nego moje sopstveno iskustvo. Šta sam mogla ja da naučim o svijetu, o životu, odrastajući u jednoj provincijskoj sredini? Knjige su me vodile daleko, kroz njih sam živjela stotine života, učile me kritičkom mišljenju, empatiji, poštovanju različitosti…

Knjige otvaraju vidike. Ko hoće jedan krug?

Advertisements

Give me a break!

Zadnjih dana ja bila nešto smooorenaaaa. Sve mi teško, ustati iz kreveta, šta za doručak pitanje teško kao da je biti ili ne biti, ne da mi se sa djecom vani… ništa mi se ne da.  A oni kao ajkulice koje su osjetile svežu krv nasrnuli na mene, ne daju mira sekunde.

Ma šta mi je, pa još juče sam bila kao mašina! Ustaj, čaj, limun, spakuj, vrtić, posao, mesnica, ručak, djeca, hrani, vani dok se boje ne istope i ne padnemo s nogu ravno u krevet. Baš sam bila zadovoljna kako dobro funkcionišemo, nas troje, djeca i ja.

Jes, to mi je. Bio tata pa otišao, a ja mislila da ću, ako se prebacim u brzinu „200 na sat“, ovaj put pobjeći tom osjećaju da mi nešto, neko, fali. Svaki put tako. Srećom ne traje duže od par dana. Evo već 8 mjeseci tako živimo, on radi daleko i dolazi jednom mjesečno.

Ali ovaj put me stvarno drmnulo. Počela da se nerviram. Daj pustite me bar suđe da sredim… usisam… prozor operem, moram i to nekad majku mu, ne mogu samo u vas da gledam! Gledam sebe kako galamim, a ja znam da to ne valja! Ne iz nekih pravilno-roditeljskih razloga, nego što znam da od toga samo gore. Udahni duboko i zamisli da su pred tobom tuđa djeca, a s tuđima moraš fino – metoda koju inače koristim u kriznim momentima smanjene strpljivosti, i koja funkcioniše, a sad sam je zaboravila. Ma obuvaj te papuče kad ti kažem, zato što ti ja kažem!!

Stress-mom-and-2-kids  Uhh, treba mi odmor od djece, definitivno! Pa stvarno, gdje je ovo normalno, ne imati predaha nikad nikad… I kad račune plaćam, i kad u nabavku idem, i kad se kupam, i kad kenjam, i kad hoću krišom ferrero da pojedem (neću valjda njima davati ferrero!).. Uvijek su tu, ni ferrero mi ne daju.

Ajoj jes mi žao što nisam otišla na onu promociju knjige „Satovi u majčinoj sobi“, baš sam željela. A znala sam da bi ona plakala i da bi babi i dedi bilo naporno da ih čuvaju oboje. I sve tako propuštam – kumin rođendan, sestrin rođendan, krštenje djeteta druge kume, brojna otvaranja izložbi… Daleko mi sve, čuvanje bi trajalo, 2 sata vožnje plus tamo bar sat… A kad ih vodim, tj. plačkivicu, onda mi put prođe u visokim frekvencijama njene vriske, pa mi naporno i to.

I tako, štedim djecu, štedim babu&dedu, samo sebe ne štedim. I bogamu, pogledam se u ogledalo i vidim da izgaram i da neće na dobro izaći. Pomislim – e sad ću ih odvesti u vrtić i onaj dan koji mi je neradni, moram malo sebi da dođem (radim 3 dana sedmično). Dođe ponedeljak, a meni žao da ona plače, da se ne ishodaju vani, i ne odvedem ih. I utorak isto. I sledeće sedmice opet isto. Ma sutra ću 100% da ih vodim, sad mi stvaaarno treba. Tu noć ona dobije temperaturicu, i pade vrtić u vodu, a ja se bila baš naoštrila.

Nešto oko 3 a.m. je bilo kad sam skontala da je vruća. Tiho u drugu sobu, mjeri temperaturu, sirup, umivaj, rashlađuj, doji, umivaj. Polako počinje da djeluje sirup, ona se umirila u mom naručju, toplota njenog lica mi grije prsa. Ljuljuškam je lagano, zastala u gašenju svjetala po stanu. Između prostorija, prostora, pauza u vremenu, više ne znam da li sam previše pospana da stojim ili sam se previše razbudila da spavam. Gegamo se, a meni lijepooo.

Preplavili me njena toplota i osjećaj čiste sreće. Apsolutno uživanje u tom malom biću koje prijeti da me pojede (a i jede me redovno). I znam, nema mi pomoći. Ja sam pečena, gotova, kapitulirala.

Da, ja sam ta užasna žena koja samo za djecu zna, kojoj je život stao. Dosadna mama. Koja hoda rasčupana i prepada djevojke. (Što su majke tako zapuštene!) Koja ne ide na rođendan najdivnijoj kumi na svijetu, da ne bi djeca plakala. I još dugo ću da propuštam mnoge stvari.

Ja ću nastaviti da kukam kako ne volim to, ali strašna istina je da nisam nikad bila srećnija, mirnija, zadovoljnija, nego otkad imam djecu. Sve ostalo su trice.

happy mom and kids walking in woods

Važno jedino da kuma razumije. :*