Nacija jedinaca 1. dio

Kod nas nema mnogo jedinaca, bar ih prije nije bilo. Sad se to polako mijenja. Ali i dalje se smatra da jedincima nešto fali i zato su i dalje porodice sa jednim djetetom izložene čestim komentarima tipa „šta čekate“, „kad će drugo“ i sl. Odrasle jedinke vrste jedinac su naravno različite individue i teško se može generalizovati kako se oni osjećaju povodom ove teme, ali čini mi se da kao roditelji radije biraju da imaju više od jednog djeteta. To možda ipak govori o tome šta misle da li im nešto fali.

Stvar je u tome da su oni odrasli u okruženju gdje su većina njihovih vršnjaka imali brata ili sestru, ili oboje. Ne možeš žaliti za onim čega nemaš, ali i te kako je lako željeti da imaš ono što većina ima. A postoji jedno mjesto, iza sedam gora i sedam mora, gdje su jedinci zavladali. Da, bio je to strašni zakon koji je 1979. naredio da porodice smiju imati samo jedno dijete. Znate, Kina i njena politika jednog djeteta.                             One-child-policy

Ja sam imala sreću da za vrijeme fakulteta provedem neko vrijeme tamo. Mnogo mi je bilo zanimljivo, jezik me oduševio, ali i poslije godinu dana stanovanja u kampusu vrlo malo Kineza studenata sam upoznala, a sprijateljila se tek sa njih par. Ni to nije bilo bog zna kakvo druženje, mada mi se jedna djevojka jako dopala, ali eto ona je bila jednostavno prezauzeta.

U čemu je stvar? Prvo, zato što smo se mi u Domu za strane studente vrlo brzo uortačili pa nismo imali potrebu za više ljudi. Međutim, svi smo tu bili zbog kineskog i željeli smo da nađemo drugare Kineze koji bi nas uvukli u lokalno društvo, tako bi nam bilo i lakše i zanimljivije da učimo jezik. Pokušavali smo, ali nikako da kliknemo s njima.

Sjećam se kako je jedan tip doveo na žurku svoju novu djevojku Kineskinju. Predivna, lljepota za sjesti i pjesme pisati, ma i dan danas se sjećam utiska. Kažem ja: „Wauu, kako je lijepa!“ a on: „Jeste, ali previše je Kineskinja“(She’s too Chinese). Nisu dugo opstali.

Šta mu je to značilo? Šta se to nama nije sviđalo kod naših vršnjaka Kineza? Pa, nije lako definisati, ali nekako su nam bili kao roboti. Programirani. Sve se radi zato što to tako treba, a ono što se ne radi, ne radi se zato što tako ne treba. Nema spontanosti. Sjedim na nekoj drugoj žurci pored dvojice Kineza i baš pomislim kako je ovaj jedan neobičan, ima repić, kad već njegov drugar mi govori: „Znaš, on se bavi filmom, zato mora tako da se oblači i takvu frizuru da nosi“. Ajme majko!

Gomilu primjera još bih mogla da navedem, ali nema potrebe. Hoću da kažem da smo mi poslije nekog vremena to pripisali mentalitetu i pomirili se s tim. A onda, poslije još nekog vremena, počelo je da postaje jasno da to ima mnogo veze i s tim što su svi oni jedinci!! U takvoj mnogoljudnoj sredini vladaju malo žešći zakoni preživljavanja. Jedno je biti najbolji među par stotina, ali ‘adje budi najbolji među par hiljada, par desetina hiljada! A jedinac u majke mora biti najbolji, barem u smislu da najbolje iskoristi sopstvene potencijale.

I tako su mali Kinezi rasli u maksimalno iskorištenom i isplaniranom vremenu. Jedna drugarica nam je pričala kako nikad nije išla sa roditeljima na ljetovanje zato što je tokom ljeta pohađala razne kurseve, pripremne škole za ovo i ono. Dan iskorišten maksimalno, nema praznog hoda! Škola, jezik, instrument, sport i još 100 čuda.

..I da čovjek ostane (postane) normalan! Nema tog mentaliteta koji bi pomogao djeci da se izbore za samosvijest pored ovakvog tempa. To je taj problem koji je nas udaljavao od kolega Kineza, bili su nam kao djeca – Mama mi je rekla da budem dobar i ja sam dobar. I trebalo mi je vremena da dokučim da nije to mentalitet, već nedostatak iskustva, životnog iskustva.

Porodica – tata, tata i djeca?!

Skoro meni bila godišnjica braka, i za tu posebnu priliku naš saboter br. 1 se odlučio na temperaturu i inhalacije kao metod kvarenja maminog i tatinog bijega. Mogli smo sebi priuštiti jedino specijalno fotkanje, čija se specijalnost ogleda u tome što smo eto napravili zajedničku fotografiju. Potpuno običnu, u kućnom izdanju. Malo sam je pošarala, slavljenički. Ne odoljeh da ne okačim to na fb. Bila simpa, brzi pljusak lajkova.

Zato što smo mi bili slatki? Zato što sam je ja simpatično pošarala? Oboje vjerovatno? Hmm… Mi nismo ništ’ posebno, jedno čeljade plače, hoće fotoaparat, drugo blijedo, tmurno. bolesno. A pošarancija na nivou djeteta od 6 godina.

Nego, PORODICA jednostavno mami sviđanje. Pa nije džabe to toliko korišteno u reklamama. Od čokoladice, deterdženta, do automobila, nema šta sve neće pokušati da eksploatiše taj utisak koji porodica ostavlja na ljude.

Nekoliko dana kasnije čitam o tome kako u Irskoj novim zakonom dozvoljeno usvajanje djece homoseksualcima. Padne mi na pamet ona moja porodična fotografija, pomislim – kako bi prošla sa lajkovima da su na njoj bili dva muškarca i njihova djeca? Huuh, teško bi to kod nas „prošlo“, kontam… Zrno podrške i more osuda, eto šta bi dobili, 100%.

Kako nefer!!

Ovakvi su, onakvi su… Pokvariće djecu..! Ma ima li tu zrna istine – ne dati djecu na usvajanje homoseksualnim parovima zato što to ne bi bilo dobro za njih, djecu? Ili je ipak zato što ne bi bilo dobro za njih, pedere? Te užasne ljude koji se usuđuju da, osim što su drugačiji u seksualnoj orjentaciji, to slobodno i pokažu? I ne samo pokažu već, ni manje ni više, hoće i oni da žive llijepo i udobno, kao i mi, koji smo zdravi i pravi u glavi, po pravdi Boga jedinoga, koji voli samo nas. Ako ih već ne možemo natjerati da se poklope i sakriju u mišju rupu, onda bar možemo da im ne damo da imaju ispunjen porodični život. Nek plate cijenu svog izbora!

Ja sam prvi put vidjela pedera, tad se to tako zvalo, dok sam još u srednju išla. Kod drugarice, donio nešto njenim starcima. Da nisam bila upozorena o kakvoj vrsti osobe je riječ bila bih spremna da se zacopam u njega momentalno. Visok, zgodan, u crnom kaputu… Tad mi nije bilo jasno, kako može tako normalno da izgleda a peder!

Kasnije, tokom faksa, vidjela sam da ih ima svakojakih, kao što i nas „pravaša“ ima raznih. Nego bih izdvojila jednog, s kojim sam se družila neko vrijeme, dok nam se putevi nisu razišli. Bio mi je jako drag. Nije bitno kakav je, hoću da kažem da se odselio u inostranstvo. Oženjen je! Ura za njega! Ura za njega što se bori za „normalan“ život. Jednom smo se čuli, zezali se oko toga kako smo oboje postali domaćice. Zvuči poprilično normalno, ne?

Ne znam da li on želi jednog dana usvajati djecu. Ali ako bude želio, ja ne vidim ni jedan normalan razlog zašto on i njegov partner ne bi bili dobri odgajatelji nekom djetetu, ili djeci, koji su bez roditelja. Zar može djetetu biti bolje u domu za nezbrinutu djecu?! Navodno se ljudi plaše da bi djeca bila preizložena tom izopačenom uticaju, pa tako i sama pasti u blud? Postoje razne teorije i mišljenja.

Ja samo znam, da kojim slučajem sutra moja djeca ostanu bez ikog svog (gluvo bilo!), ja bih više voljela da ih usvoji homoseksualni par nego da odrastaju u domu. 

BRAVO IRSKA!!!

h_Were_a_gay_and_happy_family_wagon

p.s. Ako neko misli da ima dovoljno „normalnih“ parova koji žele usvajati djecu, evo jedan podatak – znam čovjeka koji je usvojio dijete od 2 godine nakon što je čuo da ga je 120 porodica odbilo! 120 „normalnih“ porodica koje čekaju savršeno dijete…